Goran Popović – Kolubarski kopovi

Ne postoji subota, nedelja, praznik, rođendan, Božić, ne postoji dan kada nismo tamo, u rudniku. U pomami za ugljem nestaju sela, šume i zavičaji a zaparložene njive šalju se na kotu ispod mora. Kao u peščanom satu nižu se dani u rudniku. Prva, druga, treća smena… Svako vreme i nevreme, vreli prah i hladna kap, vetar i led prolaze kao meci kroz naše kosti i sećanje… Mi, ovdašnji, mislimo da nam je rudnik nešto dao, da nam je othranio decu, a on je isisao život iz nas i udahnuo ga u svetla Beograda. Doduše, postoje ljudi koji su profitirali ovde, pa odjezdili za prestonicu, gde im je za život plaćeno blanko. Njima ugalj nije tako crn kao nama, ima boju zlatnih kajli kojima se okitiše…
Ovo su fotografije iz rudnika, površinskog otkopa lignita. Crne su kao svaki grumen uglja koji pošaljemo u elektranu, posute onom istom prašinom iz rudarskih alveola i bezbojne, jer je boja zastala negde u mislima. I tako, dok mi teče trideset i neka godina na kolubarskim kotama ispod mora, ponesem katkad kameru na posao i ako stignem, kad poslovi malo utihnu, zabeležim neku fotografiju. Da se ne zaboravi.
Sa tv ekrana i naslovnica dnevnih novina obično sijaju političari, silikonske zvezde i svedoci saradnici. Rudari dospevaju u žižu javnosti samo kad bujica napravi jezero od površinskog rudnika, satirući višedecenijske rudarske muke ili kad zemlja zadrhti podmuklo, uzimajući svoje crne i nevine žrtve. Molim se zato Gospodu, da nas spasi popularnosti i ostavi nas žive u našim kasabama, sa našim hlebom od devet kora, sa obrazom garavim od uglja i kaljavim od kiše ali čistim i časnim pred svojom čeljadi. Ta čast i čistota imaju svoju cenu, koju retki imaju smelosti i poštenja da plate. I kob svoju treba znati voleti, baš kao u stihovima: “I dođeš tako u neke godine, kad više nikog ne optužuješ… Ni sudbinu… Samo uzmeš svoju tugu pod ruku i ideš dalje.”  Srećno!